Nenad Paunić : Quarter Horse iz mog ugla

Ovo je kratka priča o mom ličnom viđenju konja te vrhunske pasmine.

Jer, od početka svojih interesovanja i rada sa konjima nisam imao dvojbe kakvog konja želim za sebe, i ako ljudi lako menjaju mišljenja o konjima, naročito u početku. Od samog starta sam želeo zdravog, mirnog, pametnog, i na kraju, lepog konja. Znao sam da to poseduje samo jedna rasa konja, a to je Quarter Horse! Međutim, želje su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo…

Živim u Srbiji, što je dodatni, a ujedno i osnovni problem kod nabavke takvih konja. U vreme samih početaka mog interesovanja za konje rase Quarter, postojalo je, bez preterivanja, samo pet takvih konja u čitavoj našoj zemlji. Branko Samardžić iz Sečnja kod Zrenjanina prvi uvozi konje Quarter rase. Već su tu čuveni Smoki, a zatim i Cowboy itd. Za čoveka koji je skroman i skromnih finansijskih mogućnosti, takvi konji su nedostižni prvenstveno zbog njihove cene. Odlazim kod Branka, upoznajem karakter tih konja, kao i sve što me u tom trenutku interesuje. Kroz neku šturu literaturu koja dospeva u Srbiju (u to vreme nema kompjutera i interneta, po meni bolje da ga i bilo nije), uspevam da se koliko-toliko dodatno informišem. Pratim nastanak pasmine, tipove, discipline u kojima učestvuju itd. U stvari, ništa opipljivo, nailazim samo na delimične informacije i detalje. Branko je pak u to vreme čvrsto rešen da tu rasu samo on poseduje, bez želje da se dalje širi.

Uverivši se da će put do Quarter-a biti duži nego što sam mislio, okrećem se drugim konjima, krećem u formiranje ranča, škole jahanja, obuke tuđih konja, pansiona za konje i uopšte, svega što se tiče konja. Ne bih da odlazim preopširno u opisivanje karakteristika svih tih pojedinačnih konja, ali ću dati kratko poređenje sa Quarter-ima. Moji su konji od starta bili ono što sam ja želeo od njih, tj. trudio sam se da oni barem oponašaju Quarter-e. Bili su to konji različitih rasa. Bilo je tu kasača, Engleza, Arapa i raznih mešavina (kroseva) sa Arapima, zatim preponaša, mlađih konja itd. Uglavnom sam imao konje koji mogu da se nađu na tržištu Srbije. Prolazile su godine, ja sam se usavršavao, ali sam i dalje razmisljao o Quarter-ima. Sakupljao sam informacije o njima kad god sam odlazio u inostranstvo, posećivao bih štale sa takvim konjima. Sada se već tačno ni ne sećam kada sam prvi put gledao takmičenje Quarter-a u nekoj disciplini… Ali, idemo dalje.

Najzad, spletom nekih okolnosti Branko počinje da prodaje ponekog konja. Kod Vlade (fotografa) dolazi prelepa kobila žuto-bele boje. Ona je ćerka već legedarnog Smokija. Na prvi pogled sam se u nju zaljubio (to je jedina plavuša koja me je oborila sa nogu). Znao sam da je to šansa koju ne smem da propustim. I najzad, san postaje java koja se zove Bonita (u prevodu ,,Lepa »). Svaka čast kumu (Srđan Dosin), pravo ime za konja takvog karaktera i izgleda. Sa Bonitom ostvarujem sve svoje dečačke snove, živim svoj western film u Beogradu (Grocka), doživljavam sigurno najlepše trenutke jahanja… I na kraju shvatam da sam bio u potpunosti u pravu što se izbora pasmine tiče. I dok ovo pišem, Bonita je i dalje konj No. 1!

Nakon toga lagano na ranč dolaze jedan po jedan Quarter, zamenjujući konje ostalih rasa. Ovde bih zastao i napravio paralelu izmedju Quarter-a i drugih konja (moje lično iskustvo). Primera radi, sve što drugi konji vežbaju, recimo dva meseca, sa Quarter-om odrađujem lagano za 20 dana. Da ne ulazim u detalje… najahivanje, lonžiranje, potkivanje itd. Pokazuju stravičnu privrženost čoveku i veliku ležernost u prirodi. Quarter je konj blagog temperamenta, lepog fizičkog izgleda, jakih nogu i sapi (zadnjice), konj koji je godinama selektovan za svakodnevni rad sa čovekom. To je pre svega jako hrabar konj, što ga u startu odvaja od većine konja. I jako izdržljiv konj, koji može da prelazi ogromne kilometraže u toku dana. S obzirom na svoje gabarite, može bez problema da nosi i teže jahače. Primera radi, sedlo moze biti teško i do 20kg + osrednji jahač težine 80kg + bisage 10kg + puška + još neka sitnica =110-120kg. Malo je konja koji to nose bez većih problema. Quarter je ujedno i pravi radni konj. Može se prezati podjednako dobro kao što se i jaše. Dalje, to je najbrži konj na 400 metara. Ta brzina je bila najpotrebnija u gonjenju stoke, gde je besprekoran. Što znači, sa leve strane stada mora da se prebaci na desnu, i tako po ceo dan. Kada stoji, on je stabilan kao da je ukopan u zemlju, a kada krene iz mesta, osećaj je kao da vi i sedlo odlazite pozadi. Ja ne bih pisao o njihovim takmičarskim sposobnostima, jer je ova priča uglavnom za ljude koji se tek upoznaju sa konjima ove rase. Reći ću samo da su potpuno jedinstveni u svojim disciplinama, tj. da ono što oni rade – ne može ni jedna druga rasa! A oni pritom mogu sve što rade i drugi konji, kao što je preskakanje prepona, vuča tereta, vožnja zapregom, trke itd.

Samo mali broj konja može da oponaša Quarter-a u njihovim sportskim disciplinama. Najskuplji konji ove rase u sportskom svetu dolaze iz discipline koja se zove ,,Reining », najzastupljenije takmičarske discipline širom sveta. Kod nas se za nju zna samo u krugovima ljudi koji se bave ovom pasminom. Međutim, takmičenja tog tipa nisu ni u snovima ovdašnjih odgajivača. Razlog je prevashodno mali broj jedinki, a u takvim takmičenjima dolazi i do povreda konja. Drugi razlog je logičan, jer kod nas nema velikog interesovanja za western style, a kamoli za takmičarsko jahanje.

Možda će vreme koje dolazi ispisati nove stranice ovoga sporta… A dotle ću nastaviti da vas upoznajem sa ovom rasom konja, iz nekog, za sada realnijeg ugla.

Vraćam se na početak dolaska drugih konja rase Quarter na moj ranč. Posle toliko godina traganja za baš Quarter konjima, čuo sam za čoveka iz Kruševca koji je imao par konja te rase. Ubrzo dolazim do njegovog broja telefona i mi se upoznajemo. U tom momentu, on je u pregovorima za još dve kobile. Konji su iz Švajcarske, ali se nalaze u Mađarskoj. Nudim mu svoju pomoć oko prevoza, karantina itd., krećemo da sarađujemo, on sa svojim konjima, ja sa svojim znanjem. Čovek iz Kruševca se zove Đura, i on je najzaslužniji što ja danas imam osam Quarter-a na svom ranču. Naša saradnja se pretvorila u nešto iskreno, druženje zasnovano na poverenju i na čvrstoj reči.

Đura je čovek perfekcionista, tako da i od svojih konja očekuje isto – vrhunske kvalitete. Ima urođen osećaj za lepe stvari, tako da je konj rase Quarter bio splet neminovnih okolnosti. Štale, padoci, round pen, kompletan ranč je uređen po svetskim standardima i svakako je jedan od najlepših u zemlji, ako ne i najlepši. Svakom konju ponaosob se posvećuje velika pažnja u radu. Ono u čemu je Đura bez dileme na prvom mestu je odgajanje ždrebadi. Fantastičan pristup i ishrana, sastavljena po njegovoj recepturi, sa neograničenim količinama, od ždrebadi pravi čudo. Svako njegovo ždrebe je u istoj dobi šire i veće od ždrebadi ostalih odgajivača skoro za duplo, to je prosto neverovatna razlika.

Selekcija je surova. Kada konj ne zadovolji neke njegove kriterijume i zahteve, obavezno ga plaši rečima ,,Bićeš ti Beograđanin », što bi trebalo da znači da će završiti kod mene. Jer, tamo se konji gaje isključivo iz ljubavi i za rekreativno jahanje Đurine porodice i prijatelja, a kada dođu ovde, onda je to rad na dnevnom nivou, što ni jedan konj baš ne voli. Otud ta šala da će iz jednog harmoničnog života doći na pravi posao. Možda jednog dana i njegovi konji krenu putem ovih konja kod mene, tj. možda se i u Kruševcu otvori jedna škola western jahanja. A to bi se možda već i desilo da Đura nema hiljadu hobija. Ko zna…

Drugi moj prijatelj sa kojim imam lepu saradnju je Nebojša.

Nebojša trenutno ima najviše Quarter-a u Srbiji, osamnaest grla. Njegov ranč je, kao i Đurin, za sada zatvoren za posetioce. Konji se takođe obučavaju za western style, ali ih za sada jašu njegovi prijatelji, uz povremen rad sa stručnim ljudima. Konji su edukovani i stabilni, što je najvažnije u tipu Quarter-a. Napomenuo bih da je Nebojša veći broj konja kupio od Branka sa početka priče. Od tih konja, svakako bih izdvojio Smokija (oca moje Bonite). Na žalost, dok ovo pišem Smoki nije više među živima, ali je ušao u pravu legendu ovih konja. Par reči bih napisao o priplodnom pastuvu ,,Šećerko ». Nebojša ga je uvezao kao ždrebe, a sada je to jedan impozantni pastuv, sa svim odlikama te rase. Ogroman alat (crven), kao da gori naspram sunca. To je jedan izuzetno lep primerak Quarter-a, i iako nisam čovek kome je samo pedigre bitan, ovog konja to čini dodatno posebnim. On je sin Zippo Sensation konja, koji je proglašen među 10 najboljih konja svih vremena Amerike. Trenutno je u Americi registrovano milion konja te pasmine. Onda vam je jasno šta tog konja čini posebnim! Kod nas za sada postoji šest ždrebadi tog konja, a vreme će pokazati kakav će Šećerko biti u priplodu. Nadam se da će ždrebad krenuti putem slavnih predaka i Srbija imati konje vrhunskog kalibra.

Mimo ovih konja, u Srbiji ih postoji još svega nekoliko te pasmine, ali to je po jedan ili dva, najviše tri konja. Još izvesno vreme Srbiji neće ni trebati nove krvi ovih konja, jer još uvek nisu ni upola eksploatisani koliko bi trebalo.

Za one koji se malo više bave matematikom u konjarstvu, evo i jednog jednostavnog poređenja:

Jedna obična kobila (radna), hrani se isto kao Quarter, košta koliko košta, to je u ovoj jednačini nebitno, ali je bitno da njeno ždrebe ima vrednost kilaže (cene po kilogramu). Quarter ždrebe čim odvojite od majke već vredi par hiljada evra. Dalje, ždrebe obične kolibe može jednako da se hrani, neguje, obučava itd., međutim u naredne dve godine ono jedva dobaci do cifre ždrebeta Quarter-a sa 7 meseci. Quarter-u kako dani prolaze, tj. godine, cena samo raste. Tako da, i sa strane matematike Quarter je ispred ostalih konja. Otud se konjari sa ovih prostora polako interesuju i raspituju za konje te rase, ne tako stidljivo kao pre par godina. Ako se finasijska situacija u državi popravi, možda i Quarter ugleda svetlost dana u većem broju.

Urban Cowboy ranč očekuje ove godine četiri ždrebeta, koji će zbog manjka prostora ovog puta biti na prodaju. Na žalost, jer smo prostorno ograničeni jer je ranč na poziciji bez mogućnosti širenja. Ako ga ikada preselimo na drugu lokaciju, broj konja bi trebalo da bude veći.

I uopšte, šteta je velika što je konja sve manje. Država to ne vidi kao bitnu stvar i zaboravlja da su te životinje zaslužne što država Srbija postoji! Kroz sve ratove (a na ovim prostorima ih je baš bilo), konji su bili najbolji čovekov prijatelj. A posle istih, zemlju su uz pomoć konja podigli iz pepela. Kako god, zaljubljenika u konje će uvek biti, a samim tim i konja – u manjem ili većem broju.

U svakom slučaju, srećan sam jer ću ostaviti svojevrstan pečat u srpskom konjarstvu. Quarter horse će se u budućnosti polako izboriti za svoje mesto koje mu pripada, a to je svakako u samom vrhu liste konja. Do tada, ja sigurno jašem ka nekim boljim vremenima, na leđima najboljih konja.

Sa ovim konjima granica nema …

Možda je samo nebo granica !